Orphée (film)

JezikfrancuskiTrajanje95 min.Država FrancuskaKompanijaDistributerDisCinaTehnička ekipaFotografijaNicolas HayerMontažaJacqueline SadoulHronologija

Prethodni:

Naredni:

Le Sang d'un poète

Le testament d'Orphée

Orphée (sh. Orfej)^[1] je francuski crno-beli film snimljen 1950. u režiji Jeana Cocteaua. Film je moderna adaptacija klasičnog grčkog mita o Orfeju i Euridiki. Orphée je drugi film Cocteauove Orfejske trilogije; druga dva su Le Sang d'un poète iz 1932. i Le Testament d'Orphée iz 1960. godine.

Radnja filma je smeštena u modernom Parizu. Orfej, poznati pesnik, posećuje Café des Poètes. U kafe takođe stižu princeza i Cégeste, mladi pesnik koga ona podržava. Pijani Cégeste započinje tuču. Kada policija stigne i pokuša da ga privede, on se oslobađa i beži iz kafea, ali ga dvojica motociklista pregaze. Princeza moli policiju da joj pomogne u ubacivanju njegovog tela u njen Rolls-Royce automobil kako bi ga „prevezla u bolnicu“. Ona takođe naređuje Orfeju da uđe u auto kako bi bio svedok. U automobilu Orfej otkriva da je Cégeste mrtav i da ih princezin šofer ne vodi u bolnicu. Umesto toga, voze se do njene vile u pratnji dvojice motociklista. Pejzaž viđen kroz prozore automobila je predstavljen u negativu. Na radiju neko čita apstraktnu poeziju, nalik na poruke emitovane francuskom pokretu otpora iz Londona tokom nemačke okupacije.

U zapuštenom zamku, princeza oživljava Cégestea, koji se zaklinje da će je verno služiti. Princeza, Cégeste i motociklisti (njene sluge) nestaju u ogledalu, ostavljajući Orfeja samog. Orfej se budi u pustom pejzažu, gde nailazi na princezinog šofera, Heurtebisea, koji ga je čekao. Heurtebise vozi Orfeja do njegove kuće gde Orfejeva trudna žena Euridika, policijski inspektor i Euridikina prijateljica Aglaonice (lider „Lige žena“, koja je implicitno zaljubljena u Euridiku) razgovaraju o Orfejevom tajanstvenom nestanku. Kada se Orfej vrati kući, odbija da objasni događaje prethodne noći, iako se otvara pitanje gde je nestao Cégeste, čije telo nije pronađeno. Orfej poziva Heurtebisea da boravi u njegovoj kući i da čuva princezin automobil u Orfejevoj garaži, u slučaju da se princeza vrati. Euridika pokušava da saopšti Orfeju da je trudna, ali nervozni Orfej odbija da je sasluša.

Dok se Heurtebise zaljubljuje u Euridiku, Orfej postaje opsednut apstraktnom poezijom koja se čuje sa radija Rolls-Royca. Otkriva se da je Princeza Smrt (ili jedan od podreda Smrti).

Dok Orfej opsesivno sluša radio, Euridika izlazi napolje. Na ulici biva pregažena od strane motociklista, isto kako je i Cégeste ubijen. Heurtebise predlaže da povede neutešnog Orfeja kroz ruševine „zone“, (zapravo ruševine vojne akademije Saint-Cyr), koje vode u Podzemlje, kako bi povratio Euridiku. Orfej shvata da se možda zaljubio u Smrt, koja ga je redovno posećivala u snovima. Heurtebise pita Orfeja koju ženu će izdati: Smrt ili Euridiku. Orfej ulazi u Podzemlje navlačeći par hirurških rukavica koje je princeza ostavila nakon Euridikine smrti.

Orfej i Heurtebise ulaze u Podzemlje i zatiču se pred sudom koji ispituje sve strane umešane u smrt Euridike. Sud izjavljuje da je Smrt nezakonito prisvojila Euridiku i oživljavaju je, uz jedan uslov: Orfej ne sme da je pogleda do kraja svog života. Orfej pristaje i vraća se kući sa Euridikom. Sa njima je Heurtebise, kome je dozvoljeno da pomogne paru u prilagođavanju na svoj novi, restriktivni zajednički život.

Euridika posećuje garažu, u kojoj Orfej neprestano sluša radio u potrazi za nepoznatom poezijom, i seda na zadnje sedište. Kada Orfej slučajno pogleda ogledalo u kom se vidi njen odraz, Euridika nestaje. Odjednom dolazi rulja pesnika iz Caféa des Poètes (koju je podstakla Aglaonice) kako bi se osvetila Orfeju za smrt Cégestea, čiju pesmu je Orfej navodno ukrao. Orfej se suočava sa njima, naoružan pištoljem koji mu je dao Heurtebise, ali biva razoružan i upucan. Orfej umire i dolazi u Podzemlje. Ovog puta izjavljuje ljubav Smrti koja odlučuje da umre kako bi omogućila njemu da postane „besmrtni pesnik“. Sud ovog puta vraća Orfeja i Euridiku u svet živih i briše im sećanja na prethodne događaje. Orfej saznaje da će postati otac i njegov život počinje iznova. Smrt i Heurtebise, u međuvremenu, hodaju kroz ruševine podzemnog sveta ka još goroj sudbini od smrti — da i sami postanu sudije.

U svojoj autobiografiji, glumac Jean-Pierre Aumont je tvrdio da je Cocteau napisao scenario za njega i njegovu tadašnju suprugu Mariju Montez, ali je potom odlučio da ga snimi sa drugim glumcima.^[2]

Snimanje je započeto 12. septembra i trajalo je do 16. novembra 1949. godine^[3] u Parizu. Kod Porte des Lilas je snimljena uvodna scena gde je smešten Café des Poètes (inspirisan pravom lokacijom Café de Flore u opštini Saint-Germain-des-Prés), a kod Place des Vosges je snimljena scena u kojoj Orfej pokušava da sustigne princezu koja se pojavljuje i nestaje u blizini pijace. Snimanje je takođe održano u dolini Chevreuse, specifično kod ruševina vojne akademije Saint-Cyr, bombardovane tokom Drugog svetskog rata. U ruševinama je snimanje zvuka često ometao zvižduk lokomotiva koje su prolazile u blizini. Tokom montaže, Cocteau je sačuvao ove zvučne efekte koji su za njega predstavljali „prirodni eho savremenog sveta“.^[4] U studijima Pathé Cinémasa u ulici Francoeur u Parizu izgrađen je set prolaza kroz koji Jean Marais i François Périer trče.^[5]

Reditelj Jean-Pierre Melville se pojavljuje kao menadžer hotela,^[6] a Jean-Pierre Mocky kao huligan koji sedi pored vođe bande u kafeu.

Film je poznat po svom širokom spektru praktičnih i postprodukcijskih efekata,^[7] od kojih su najpoznatija „tečno“ ogledalo (kada koja sadrži živu sa kamerom koja snima krupni plan ruku koje prodiru u metal),^[8] pejzaži snimljeni u negativu, sekvence prikazane unazad (likovi koji stavljaju rukavice, oživljavanje mrtvih tela), vertikalni snimak platoa (kada se Orfej i Heurtebiza vraćaju po drugi put u Podzemlje), superponiranje slika (pojavljivanje/ nestajanje likova, Heurtebise koji se kreće dok naizgled stoji mirno) i ogledala koja se sama od sebe lome.

Jean Marais je napisao: „Cocteau je tražio da se izgradi set tako da su zidovi kuća postali tlo, a tlo postalo zid: tako je naše kretanje bilo otežano i ograničeno gravitacijom. Tog dana sam video da je tehnički tim bio skeptičan, ali su sutradan, tokom projekcije snimaka, bili vrlo entuzijastični.^[9]

Cocteau je rekao o tematici filma:

„Tri osnovne teme Orphéea su:

1. Uzastopne smrti kroz koje pesnik mora da prođe pre nego što postane, u tom zadivljujućem Malarméovom stihu, tel qu'en lui-même enfin l'éternité le change — pretvoren u sebe od strane večnosti.
2. Besmrtnost: osoba koja predstavlja Orfejevu smrt se žrtvuje da bi pesnika učinila besmrtnim.
3. Ogledala: gledamo sebe kako starimo u ogledalima. Ona nas približavaju smrti.

Druge teme su mešavina orfičkog i modernog mita: na primer, automobili koji pričaju (radio prijemnici u automobilima).

Orphée je realističan film; ili, tačnije, posmatrajući razlike između stvarnosti i istine kako ih je Goethe definisao, film u kome izražavam sebi svojstvenu istinu. Ako ta istina nije gledaočeva, i ako se njegova ličnost sukobljava sa mojom i odbacuje je, optužuje me da lažem. Čak sam i zapanjen da toliko ljudi još uvek može biti nadahnuto tuđim idejama, u zemlji poznatoj po svom individualizmu.

Iako Orphée ponekad nailazi na nezainteresovanu publiku, takođe se susreće sa onima koje privlači moj san i pristaju da budu uspavani i da ga sanjaju sa mnom (prihvatajući logiku po kojoj snovi funkcionišu, koja je neumoljiva, iako nije vođena našom logikom).

Govorim samo o mehanici, jer Orphée uopšte nije san sam po sebi: kroz obilje detalja sličnih onome što nalazimo u snovima, on sažima moj način življenja i moju koncepciju života."^[10]

Takođe je prokomentarisao popularna tumačenja filma: „Među zabludama koje su napisane o filmu, još uvek viđam Heurtebisa opisanog kao anđela, a princezu kao Smrt. U filmu nema smrti i anđela. Ne može biti. Heurtebise je mlada smrt koja služi u jednom od brojnih podredova Smrti, a princeza je Smrt isto koliko je stjuardesa anđeo. Nikada se ne dotičem dogmi. Prostor koji opisujem je granica života, ničija zemlja gde se lebdi između života i smrti“.^[10]

Mišljenja o filmu su podeljena. Rečnik Morandini daje mu lošu ocenu; nazivajući ga „bizarnim, veštačkim filmom, odglumljenim odvratnom teatralnošću i užasno zastarelim“.^[11] Enciklopedija međunarodnog filma (Lexikon des Internationalen Films) piše: „Po sadržaju i formi, Cocteau se nadovezuje na motive iz svog prvog filma (Le Sang d'un poète) i uvlači gledaoca u vešto stvoren lavirint poetskih simbola, mitoloških aluzija i ironičih komentara na situaciju modernog umetnika. Zadivljujući kinematografski efekti, od kojih su razni proizašli iz razigrane upotrebe tehnologije i slučajnosti, zadržali su svoj šarm tokom decenija.”^[12] Reclamov filmski vodič piše: „Cocteau se igra sa mitovima i slikama na fascinantan način. On stvara svet polusenki i zagonetki, u kome ogledala postaju vrata do zagrobnog života, a motociklisti u crnim uniformama glasnici smrti. Svakodnevne, realistične slike postaju sredstvo za misteriozne aluzije: Smrt ima isto lice kao i ljubav, a pesnik je miljenik te Smrti. Nestvarno postaje stvarnost - smrt luta ulicama Pariza; a zagrobni život, sa svojim ritualom ispitivanja i pregovaranja, izgleda naglašeno ovozemaljski. Cocteau je postigao ovo stanje suspenzije stvarnosti koristeći isključivo kinematografske metode.”^[13]

Kritičar Roger Ebert je 2000. godine dodao film u svoju listu „Sjajnih filmova“, hvaleći jednostavne, ali genijalne specijalne efekte: „Videti Orphéea danas je kao da nazrete filmsko carstvo koje je potpuno nestalo sa scene. Filmovi se retko snimaju iz čisto umetničkih razloga, eksperimenti se obeshrabruju, a zvezde velike kao što je Marais ne glume u ekscentričnim adaptacijama grčkih mitova. Priča u Cocteauovim rukama postaje neočekivano složena; vidimo da se ne radi samo o ljubavi, smrti i ljubomori, već i o tome kako umetnost može da odvuče umetnika od običnih ljudskih briga”.^[14]

Andrej Tarkovski je film smatrao remek-delom i proglasio ga jednim od 77 najvećih dela kinematografije.^[15] Japanski režiser Akira Kurosawa takođe je naveo Orfeja kao jedan od svojih omiljenih filmova.^[16][17]

• Nagrada međunarodne kritike (FIPRESCI) i nominacija za Zlatnog lava na Venecijanskom filmskom festivalu 1950. godine^[18]
• Nominacija za najbolji film na dodeli BAFTA nagrada 1951. godine^[18]

Godine 1993. Philip Glass je adaptirao film u istoimenu operu, sa kompozitorovim libretom preuzetim direktno iz filmskog scenarija. Delo su zajednički naručili Američki repertoarski teatar i Bruklinska muzička akademija. Francesca Zambello režirala je premijeru, koja se odvila 14. maja, a produkciju, zasnovanu na scenama iz filma, uradio je Glassov česti saradnik Robert Israel.^[19]

• Orphée na sajtu IMDb
• Orphée na Rotten Tomatoes-u (en)
• Orphée na AllMovie-u (en)
• Criterion Collection essay by Jean Cocteau (en)